Društvo književnika Vojvodine dodelilo je nagradu za najbolju knjigu godine za 2009. delu "U odvajanju" Ilije Bakića, koju je objavila zrenjaninska Agora.

Stvarnost u kojoj živimo gotovo da je oduzela pripovedačima mogućnost da se bave tako željenom (i potrebnom) fikcijom. Još početkom sedamdesetih tim spisateljskim problemom pozabavio se čuveni američki pisac naučne fantastike Balard, onaj isti što je stvorio postapokaliptički "potopljeni svet", ističući da se ravnoteža između fikcije i stvarnosti veoma izmenila. "Živimo u svetu kojim vladaju fikcije svih vrsta", zapisao je Balard: "Mi živimo unutar jednog romana ogromnih dimenzija". Realizujući ideje već zacrtanog plana, američki pisac Vilijam Gibson teorijski pomera ove granice "sukoba sa drastično promenjenom stvarnošću" i svojim romanima - pre svega "Neuromanserom" - ustanovljuje podžanr naučne fantastike zvučnog naziva "kiberpank". Ilija Bakić, verovatno i najbolji znalac naučne fantastike ne samo na našim prostorima, u mnogim objavljenim knjigama, a sada i u zbirci priča "U odvajamnju", pomaže nam da uhvatimo kreativnu kopču sa svetom ideja koje već godinama kolaju našom malom planetom... Zemlja u bliskoj budućnosti (čitaj: danas!) više nije ni na nivou sećanja jednaka jučerašnjem danu: ona je mračna, distopijska i prepuna (ekoloških) katastrofa, a moć međunacionalnih korporacija više i nije merljiva, ona je činjenica. Plutamo virtuelnim prostorom (pre)savršenih kompjutera, a "stvarni" život je samo slika koja nam oduzima vreme i kazuje kako je dosadno tako "obično živeti". Život u Matriksu možda i nije naš izbor, nego nametnuti stil koji će nam, možda, jednom doći glave. Jer, kako ti je ime? Tristo Giga, na primer? Surov je i realan svet budućnosti koji nam predočava Ilija Bakić: mi, kanda, živimo u jednom kompjuteru ogromnih razmera.

Đorđe Pisarev, član žirija

Dnevni list Blic je objavio razgovor sa Dejanom Stojiljkovićem, koji je u petak imao novu promociju "Konstantinovog raskršća" u Beogradu. Tekst Aleksandra Nikolića prenosimo u celosti:

Nisam ja kriv što većina mojih kolega više voli da filozofira i prodaje maglu nego da pripoveda, pa mu ja u celoj toj priči dođem kao neka crna ovca kojoj je fabula važnija od političke korektnosti, a likovi od postmodernističkih bulažnjenja - kaže za "Blic nedelje" Dejan Stojiljković, pisac iz Niša, koji je za svoj prvi roman "Konstantinovo raskršće" dobio nagradu ""Miloš Crnjanski" i bio u konkurenciji za NIN-ov roman godine.

Šta ću, prerano sam zaražen Holivudom i stripovima, tako da mi sad nema spasa. Ako je za utehu, bar ne pišem dosadne knjige.

Šta sve spaja i razdvaja "Konstantinovo raskršće"?

- Spaja ga jedan toponim u centru Balkana, drevni grad Naisus, kao i ime jednog od najvećih državnika u istoriji Konstantina Velikog. Razdvajaju ga podele, vetrovi istorije i jedna vrsta specifičnog ludila svojstvenog samo Balkanu i Balkancima.

Koliko vas nerviraju, a koliko gode poređenja s Denom Braunom?

- Od tih poređenja sam imao više koristi od njega, tako da nema šta da se nerviram. Opet, moja knjiga nudi više od linearne priče o drevnim tajnama i simbolima, do sada mi se nije javio nijedan razočarani čitalac da se žali kako je očekivao nešto u fazonu Brauna pa se to očekivanje izjalovilo. Ali se zato javilo dosta onih koji su bili prijatno iznenađeni što su umesto klasičnog pseudohrišanskog trilera dobili priču koja se može čitati na više nivoa, dakle, i po vertikali i po horizontali.

Šta je u romanu fikcija, a šta stvarni događaji i istorijske činjenice?

- Zvuči neverovatno, ali više ima istorijskih činjenica nego gole fikcije. Posezao sam za fikcijom onda kada sam morao da povežem dva autentična događaja. Čak sam i o pričama o vampirima došao iz tadašnje štampe. Išao sam dosta u detalje jer sam želeo da moja priča bude verodostojna. Prikaz Niša iz četrdesetih je prilično autentičan, većina likova starih Nišlija su zaista živeli u to vreme, svi nemački oficiri sem esesovca Kana su istorijske ličnosti, njihovi činovi i formacijski raspored su autentični... Bombardovanje Niša od strane saveznika je verodostojno opisano, operacija "Dunavski vilenjak" takođe, čak i famozni lagumi ispod Niša zaista postoje, spuštao sam se u jedan od njih koji se nalazi na brdu Vinik, baš tamo gde će se uskoro graditi kompleks Konstantinovog carskog grada i veliki svetleći krst.

Koji su autori imali presudni uticaj na vaš pripovedački postupak?

- Struktura mog romana je "ukradena" od Stivena Kinga. Moj način pripovedanja je filmski i stripovski, nižem kadrove i scene na čijim krajevima pravim takozvane klifhengere. Bacite pogled na filmove Džejmsa Kamerona i Kristofera Nolana i biće vam jasno gde sam to naučio. Nije to neka velika veština, ali u književnosti kao što je naša, zaostaloj i zaglavljenoj negde između ruskih klasika i domaćih socrealističkih smarača, to deluje kao nekakva žešća inovacija... A, u stvari, nije. To je zanat koji se uči.

Šta predstavlja strip u vašem odrastanju?

- Teško je to objasniti... Rođen sam 1976. godine i u to vreme nismo imali internet, kompjutere, 3-D video igrice, mobilne telefone... Stripovi su bili deo odrastanja svakog iole normalnog dečaka tih godina i, ako pogledate ko danas kupuje na kiosku Dilana Doga, Mister Noa ili Zagora, videćete da tu ima malo dece, sve sami matorci. Izdanja novosadskog "Dnevnika" ostavila su na moju generaciju neizbrisiv trag i nesagledive posledice, neki zbog toga nisu uspeli da odrastu. Još uvek se lože na Zagora Te-Neja i zezaju jedni druge fazonima iz Alana Forda. Mislim da su stripovi razlog zašto smo bili normalniji od ove današnje tehnički napredne omladine. Ali to vam kažem ja koji kod kuće imam kolekciju od preko hiljadu i po stripova, tako da to moje mišljenje morate uzeti s rezervom. Možda ipak ima nešto u tim mobilnim telefonima i World of Warcraftu?

Da li ste očekivali NIN-ovu nagradu za roman godine i šta nagrade za vas predstavljaju?

- Ne, nisam. Kao prvo, već sam bio dobio "Crnjanskog", koji je značajna nagrada, a pored toga, retko kad se daje nagrada debitantu za roman koji su mnogi okarakterisali žanrovskim. Bilo bi to previše... Osim toga, moglo bi da bude i kontraproduktivno. Sve moje naredne knjige bi bile upoređivane sa "Raskršćem", i to na njihovu štetu. Više volim da gajim filozofiju koju ima moj prijatelj Vlada Kecmanović: NIN-ovu nagradu ću, dakle, dobiti onda kad je najmanje budem zaslužio.

Bestseler dobio reklamu Povodom promocije knjige Dejana Stojiljkovića "Konstantinovo raskršće" upriličen je koktel u Domu omladine. Nagrada konkursa za najbolji spot na temu Stojiljkovićeve knjige otišla je u ruke grafičkog dizajnera Nenada Dodića. Specijalnu nagradu žirija dobio Ivan Nešić. Glumac Goran Jevtić je, na početku promocije, pročitao odlomak iz "Konstantinovog raskršća" i uveo prisutne u misteriju koju nosi ovo delo. Zaintrigirani tajnama istorije, publika je sa pažnjom pogledala uži izbor konkursa koji je obuhvatao šest spotova urađenih na temu knjige. Prema odluci reditelja Dejana Zečevića, prvo mesto osvojio je Nenad Dodić. Stručni žiri, na čelu sa direktorom Kinoteke Radoslavom Zelenovićem, svoju specijalnu nagradu dodelio je Ivanu Nešiću. Zelenović se obratio prisutnima i posebno naglasio svoje zadovoljstvo povodom savremenog pristupa u reklamiranju knjiga, a ne samo filmova ili muzike. Pored nagrade "Miloš Crnjanski", nominacije za NIN-ovu nagradu i brojnih pozitivnih kritika, u prilog kvalitetu knjige govori i veliko interesovanje publike. Kako tvrdi direktor izdavačke kuće "Laguna" Dejan Papić, "Konstantinovo raskršće" je za nedelju dana prodato u 40 primeraka, dok je sledeća knjiga na listi prodata u samo šest.

Pre nedelju dana na trećoj godišnjoj listi najgledanijih u Srbiji bilo je šest filmova među deset najuspešnijih, a takva je situacija i sada - svi su zadržali gotovo identična mesta. "Avatar" je i dalje prvi i sada je samo pitanje da li će uspeti da pređe brojku od 200.000 gledalaca. Prema podacima Filmskog centra Srbije, od 21. do 27. januara, među prvih deset po gledanosti, bilo je šest ostvarenja sa elementima naučne fantastike, fantastike ili horora.

Od 11. februara u domaće bioskope stiže prvi Diznijev sinhronizovan animirani film, 3D verzija prvog dela "Priče o igračkama". Vudiju, visokom i mršavom, dopadljivom kauboju, glas je pozajmio Gordan Kičić, a Bazu Lajtjiru, neustrašivom svemirskom rendžeru, Dragoljub Ljubičić Mićko.

Vudi i Bez, neobičan dvojac u stalnom ratu, vremenom će naučiti da ostavi po strani lične razmirice kad ih okolnosti razdvoje od vlasnika Endija i kada se nađu u urnebesnoj misiji prepunoj avanture gde je jedini način da prežive da sklope nesiguran savez.

Ovo je prvi Diznijev animirani film za bioskopsku distribuciju koji je sinhronizovan na srpski, a drugi nastavak publiku očekuje već prvog aprila.

Povratak Dizni/Piksarove Priče o igračkama 1 na veliko platno označava početak Dizni digitalne 3D Priče o igračkama proslave, koja će kulminirati potpuno novom avanturom sa Bazom i Vudijem u glavnim ulogama: filmom "Priča o igračkama 3", koji u naše bioskope stiže 17. juna 2010.

U kulturnom dodatku dnevnog lista Blic, u okviru redovne rubrike "S+F=SF", Slobodan Ivkov je prošle nedelje predstavio knjigu "Malteški šišmiš" Ljubomira Damnjanovića. Evo šta se u tekstu kaže o ovom Tardisovom izdanju:

Dugogodišnji pripadnik beogradskog SF fandoma, aktivista društva "Lazar Komarčić" i višestruki član njegovog žirija za nagrađivanje žanrovskih ostvarenja u različitim kategorijama, beskrajno dobrodušni, a nažalost prerano preminuli Damnjanović (1959-1999) za života je bio malo poznat kao pisac. O prilikama u srpskom SF izdavaštvu najbolje govori to što mu je tek devet godina posle smrti objavljena prva knjiga, i to samo zahvaljujući ogromnom uloženom trudu i sredstvima prijatelja i Spomenke Pululu, urednice malog, ali sve prisutnijeg, u najvećoj meri za F i SF specijalizovanog izdavača. Pred nama je njegov drugi roman (ili trodelna zbirka priča, sve zavisi kako se posmatra), svojevrsna literarna burleska, parodija horor žanra čiji su glavni protagonisti članovi srpske vampirske porodice Sarić, suočene sa svakodnevnim ali i specifičnim problemima i situacijama.

Minimum deskripcije, ogoljeni dijali+ozi, kolokvijalni jezik, nepretenciozno, neopterećujuće, zabavno, duhovito, crnohumorno, bizarno... Relaksirajuća slepstik-literatura. Izuzetno je važno što je Tardis na velika vrata, kao ilustratora svojih naslovnih strana, vratio Željka Paheka koji je obeležio srpsku SF-ilustraciju osamdesetih.

Nagrada "Zlatni suncokret" za najbolju knjigu na srpskom govornom području, za 2009. godinu, pripala je Slobodanu Vladušiću za knjigu "Forward", u izdanju Stubova kulture iz Beograda. Nagradu dodeljuje fabrika Vital iz Vrbasa, a u saopštenju žirija se navodi da su u užem izboru bile i knjiga "A ako umre pre nego što se probudi" Đorđa Pisareva i zbirka priča "Svi na kraju kažu mama" Lliljane Đurđić.

Nagrada "Zlatni suncokret" se dodeljuje za najbolju knjigu na srpskom govornom području, u žanrovima romana, pripovetke, poezije, književne kritike, eseja i književne publicistike. U saopštenju žirija se navodi da je Vladušićev roman sinteza krimi romana, romana antiutopije, eruditskog romana i parodijskog dekodiranja.

"Opredelili smo se za Vladušićev roman, zato što u njemu vidimo plodonosnu etiku pripovedanja, snažnu pripovedačku kulturu i umetnički odgovorno posmatranje našeg aktuelnog sveta", piše u saopštenju. Žiri su činili Jovan Zivlak (predsednik), Nikola Strajnić i Vladimir Gvozden.

Romanopisac i esejista Slobodan Vladušić rođen je 1973. godineu Subotici. Studirao je srpsku kniževnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Zaposlen je na Odseku za srpsku knjževnost tog fakulteta. Bio je jedan od urednika časopisa Reč (1998-1999), a radio je i kao urednik lokalne televizijske kuće u rodnom gradu. Među knjigama koje je objavio su: "Degustacija strasti" (1999), "Na promaji" (2007), i "Portret hermeneutičara u tranziciji" (2007). Svečano uručenje nagrade "Zlatni suncokret", koju čini novčani iznos od 5.000 evra u dinarskoj protivrednosti i štampanje nagrađene knjige, biće održano krajem februara 2010. godine u Beogradu.

"Kopilad bogova" Aleksandra Mandića dobio je drugi deo "Koret" prošle godine, a pošto je u pitanju planirana trilogija, pisac trenutno radi na završnom delu. Ovo delo iz epske fantastike, kojeg objavljuju Milan Dobričić i Udruženje građana "Treći trg", još nije privuklo veću pažnju književne kritike, iako je najprevođeniji srpski pisac i dobitnik "Svetske nagrade za fantastiku" Zoran Živković ocenio da je "Mandić mladi pisac na koga svakako treba računati".

Međutim, kada bude zaokružena priča - i kada čitaoci budu saznali ko će da pobedi, dobro ili zlo (pisac najavljuje da neće biti "očekivanog kraja"), trebao bi da usledi jedan interesantan momenat - objavljivanje igre po trilogiji "Kopilad bogova". Naime, Mandić je u saradnji sa umetnikom Beograda Dušanom Radulaškim (koji je inače radio ilustracije za Koreta) krenuo i u pravljenje igre koja bi definitivno trebala da zaživi kada se okonča pisanje sage.

Naučnofantastični film "Avatar" Džejmsa Kamerona je posle mesec i po dana prikazivanja u srpskim bioskopima postao gledaniji od najuspešnijih domaćih filmova iz poslednje četiri godine, pokazuju podaci distributerske kuće "Tak" i Filmskog centra Srbije. Ta ostvarenja su ujedno bila najgledaniji filmovi sezone: "Mi nismo anđeli 3" Petra Pašića (2006) videlo je oko 135.000 ljudi, "Crnog Gruju i kamen mudrosti" Marka Marinkovića (2007) - 132.000 ljudi, "Čarlston za Ognjenku" Uroša Stojanovića (2008) više od 140.000 i "Sveti Georgije ubiva aždahu" Srđana Dragojevića sa 125.000 gledalaca.

Kameronov film je ušao u šestu nedelju prikazivanja i, prema najnovijim "Takovim" podacima, ima 163.338 gledalaca. "Avatar" je nedavno postao i najgledaniji inostrani film u srpskim bioskopima u poslednje četiri godine. U tom periodu samo su dva strana hita "prebacila" 100.000 gledalaca: "Da Vinčijev kod" (2006) videlo je oko 133.000, a "Seks i grad" (2008) oko 105.000 ljudi.

01.02. "Mrve pod kožom" (Promocija knjiga)

Jedan od najomiljenijih pisaca srpskog fandoma Aleksandar Marković zaokružio je dosadašnju karijeru sa dve knjige: zbirkom priča Mrve pod kožom i zbirkom pesama Uroboros, obe u izdanju Tardisa. Pesme niste mogli čitati ranije, neke priče ste mogli, razbacane po desetak književnih časopisa i skoro duplo toliko godina. Vreme je da se upoznate sa ovim skrivenim blagom domaće fantastike.

08.02. "Kosingas: Bezdanj" (Promocija knjige)

Aleksandra Tešića i roman Kosingas: Red Zmaja smo vam predstavili pre godinu dana. U međuvremenu je serijal (u nastanku) naišao na dobar odziv publike, i nastavak je bio željno iščekivan. Portalibris i g. Tešić su ispunili svoje najave, i nastavak je bio spreman za Sajam knjiga. Bezdanj se čini i boljim od Reda Zmaja. Iskoristite priliku da čujete nešto novo o autoru, serijalu, planovima.

15.02. "Savremena fantastika: Vukodlaci - od zveri do seks-simbola" (Tribina)

U nastavku ciklusa tribina o savremenoj fantastici obrađujemo nastanak i korišćenje motiva vukodlaka, sa težištem na savremenoj žanrovskoj eksploataciji ovog čudovišta. Nije pun mesec, bezbedno je prisustvovati.

22.02. "Književna radionica: od priče do alegorije" (Radionica)

Dajemo sve od sebe da vam objasnimo šta ste hteli da napišete, a šta ste, zapravo, napisali. (Moderatori: Miodrag Milovanović i Bojan Butković)

Zavod za izdavanje udžbenika je predstavio jedan svoj zanimljiv i značajan izdavački poduhvat - prvi tom sabranih proznih dela Zorana Živkovića u kome je sakupljeno svih sedam romana. Uporedo sa srpskim izdanjem, koje ima 892 strane, objavljen je prevod na engleski, pošto je Živković naš najprevodjeniji savremeni pisac.

Na svečanoj promociji u Aero klubu, na kojoj su u umetničkom programu učestvovali flautistkinja Marina Nenadović i prvak drame Narodnog pozorišta Predrag Ejdus, najavljeno je da će se ubrzo pojaviti i drugi tom u kome će se naći sve Živkovićeve pripovetke iz 11 knjiga koje imaju mozaičku formu. Ovih dana se u svetu pojavila 50. prevedena Živkovićeva knjiga i u njegovoj porzi mogu da uživaju čitaoci u 24 zemlje - od SAD do Koreje.

Prošle sedmice autor je boravio u Milanu povodom pojavljivanja italijanskog prevoda njegovog romana "Poslednja knjiga" i tom prilikom je imao 18 intervjua u svim medijima i izuzetno pozitivne kriktike u kojima su ovaj roman uporedjivali sa Ekovim "Imenom ruže", ali za 21. vek.

O Živkovićevoj prozi govorio je prof. dr Aleksandar Jerkov koristeći kao polazište njegovu priču "Voz" ( pročitao ju je Ejdus) za koju je rečeno da je adaptirana za radio i do sada ju je britanski radio Bi-Bi-Si 14 puta ponavljao.

Za Jerkova je to dobra ilustracija da Živkovićeva proza može da komunicra kroz različite forme i da bude uvek efektna, jer nosi u sebi neočekivane obrte i gradi slike koje dugo ostaju u sećanju.

Jerkov se pozabavio "svetovima" u kojima se kreću piščevi junaci, jer im daje posebnu boju, patinu, atmosferu i jednu dozu nestvarnog.

"Živković od literature stvara oazu i nudi čitaocu priliku da živi u svetu koju omedjava njegova knjiga", rekao je Jerkov.

Dnevni list Danas je, u današnjoj rubrici "Kultura", objavio tekst Borislava Stanojevćia "(Hanibal) Lektor srpskog horora" o knjizi "Slešer trejler" Dušana Cicvare. Tekst prenosimo i celosti:

Šta je to s malim, kratkim i sitno pisanim, neuglednim knjižicama - u srpskoj literaturi? Zar baš sve moraju da budu bolje od onih divot - sjajno opremljenih? Sumnjate u osnovanost ovog retoričkog pitanja?

Dobro.

Uzmite onda, onako nasumce, knjižicu "Slešer trejler, kratke srpske šok priče" Dušana Cicvare.Na prvi pogled (dizajn Šindik & Šindik) ona deluje kao crni patologov ili policijski pokrov preko raskomadanog leša. Kroz njega je, ipak, uspela da probije krvava fleka. Zatim na bočnim krajevima pokrova ugledate perforacije, karakteristične za filmsku traku. Verovatno, negativ. Ili tzv. "leader band", crni blank, koji se prvo ušnira u kinoprojektor, da bi poštedeo oštećenja filmsku sliku koja sledi. Pa, naravno, reći ćete - radi se o "trejleru" ili predobjavi, kako smo mi, pre pandemije engleskog jezika, zvali kratku i efektno/atraktivno izmontiranu najavu filma koji ćemo tek gledati.

I to ukazuje na pravu suštinu ove, samo obimom, minijaturne knjižice: Cicvara je shvatio da je sepsa koja izjeda savremeni horor, od Lavkrafta do Kinga i Barkera, od "Zore živih mrtvaca" do "Zone mrtvih" - preopširnost, predvidljiva citatoidnost koja stvara repetitivnu predugost, čiji je, opet krajnji, neželjeni efekat - dosada. Priče/poglavlja dokumentarne hronike savremenog srpskog društva su munjevito efikasne; kao nekoliko manijakovih uboda u meko tkivo i zasecanja kasapskim nožem po karotidi. Efekat ovih proznih hitaca je zapanjenost žrtve, pardon, čitaoca.

Cicvara, kao i svaki dobar pisac horora, uosećavajući se u svoje manijake-ubice, preuzima jednu (žanrovski nametnutu, obaveznu) slabost. Kod njega je to "slabost" jezičke prirode - logična za pisca koji je ekscesivni čitalac i gledalac horora: on svojim islednicima/krvoslednicima ukazuje na svoje izvore. Ali i lektoriše ih, forenzički invazivno odstranjujući, kauterizujući, iz svog tkiva teksta, onaj balast operoznosti, koji citirani "uzori" nisu umeli.

Cicvara otvara svoju "partiju" sa čitaocem, navodeći ovoga da poveruje kako je knjiga inspirisana izvikanom TV emisijom "Šok koridor", a zatim upućuje i na mnoštvo savremenih globalnih i srpskih horor referenci (literarnih - Elis, Lašon, King, Simons, Lavkraft, filmskih - Dante, Konjević/Todorović...). Iako nema sumnje da Cicvara sve to čita/gleda, u "Slešeru" je sve to montažno-atraktivno, ejzenštejnovski lektorisano. Hanibal lektorisano: Cicvara leči horor hiruškim putem - on kasapi Lavkrafta (po sopstvenom priznanju metodom minijaturizacije jednog Somerseta Moma), dok ne ogoli sam kostur njegove esencije efikasnosti - zapanjujuću brzometnost Embrouza Birsa i Gogolja. I Glišića i Domanovića, recimo.

I najzad, zašto je "Slešer" - dokumentarna hronika, dakle, baš srpske današnjice?

Evo vam citat-dokaza: "Ove noći mrtvaci ustaju iz grobova da bi glasali na predstojećim vanrednim parlamentarnim i predsedničkim izborima". Ili u milionskim brojevima čekaju na šalterima, zaboravljajući koliko su puta već prevareni, državnu milostinju od utešnih 17 evra, umesto obećanih 1000, recimo. To je mesto gde Cicvara upire prst u rane naše sramote i kratko nas, mangupski pita: "Bo-bo tu?" Odgovor "Slešera" naše stvarnosti je jednostavan - ako ne boli, narkoza na koju smo se primili, dobro funkcioniše i amputacija nekog od sledećih naših udova, samo što nije počela.

Goran Skrobonja je na forumu Art-Anime obelodanio neke nove informacije vezane za pripremu zbirke "Apokalipsa juče, danas, sutra". Kako sam kaže - zbog ograničenog broja strana, biće odbačene i one priče koje bi, u nekim drugim okolnostima, bile objavljene. Što znači da će nam stići izuzetno kvalitetna antologija.

Za sada u knjigu sigurno ulaze "...Sarajlija; Radunović; Nešić-Lazović; Neda Mandić; Mika Anđelković; Miloš Cvetković; mlada gospođica Pisarev; Ghoul...", ali su na čitanju još nekoliko priča.

Svi one koji su imali kvalitetne radove, ali se neće naći u ovoj antologiji, najverovatnije će videti svoje radove objavljene u Emitoru. Do sada je 18 priča moralo da otpadne, dok je jedna (autorke Vesne Ilić) povučena na njen lični zahtev. Kako Skrobonja piše "priča Laure Barne je odlična ali se ne uklapa u temu i sačekaće antologiju sa alt. historijom".

Inače, interesantno je da je "dobitna kombinacija" za ovu antologiju bila "50 šlajfni", naime toliko su, u proseku, bile dugačke priče koje su izabrane za objavljivanje.

Zoran Žikvoviće je prethodnih dana boravio u Milanu, gde je promovisano italijansko izdanje "Poslednje knjige". Kako piše na svom blogu, naš pisca je imao više nego veliki broj obaveza - 18 intervjua i tri foto-sešna.