Kraj godine u srpskim bioskpima će, očekivano, pripasti "Avataru". Željno iščekivan, kao i u ostatku sveta, film je dobio dostojan tretman sa čak 14 kopija. Najbolji pokazatelj velikog interesovanja je taj što je za jednu nedelju ovaj film videlo više ljudi nego "Mlad mesec" za tri! Prema podacima Filmskog centra Srbije, od 17. do 23. decembra, među prvih deset po gledanosti, bilo je sedam ostvarenja sa elementima naučne fantastike, fantastike ili horora.

Subotnje izdanje Politike je donelo kratak prikaz knjige za decu i omladinu "Četiri elementa" Laure Barne, koji potpisuje S.S.

Vazduh, vatra, voda, zemlja, četiri su elementa o kojima za decu piše Laura Barna u knjizi "Četiri elementa", u izdanju "Zavoda za udžbenike". Knjigu je ilustrovao Kosta Milovanović. Junaci maštovitih priča Laure Barne su stari gavran sa kružnim naočarima i devojčica Kal Ina, učitelj letenja i mala učenica koja spoznaje Vajam-kičmu elementa vazduha, kao misao i svetlost. Kal Ina u priči o drugom elementu - vatri kreće dalje na svoj put, na polje kukuruza, na cvetna polja, plamena polja. Zatim, dalje, sreće morsku lepezu, kamenu skulpturu ribolikog božanstva, druži se sa porcelanskom krabom. Posle toga Kal Ina je ušetala u kovitlac snažnih vibracija, mirisa i nestvarnih boja, u energetsko polje Vrača Širokog Osmeha, u Dolinu daždevnjaka. Na Zemlji Kal Ina otkriva Ledenu pećinu, živost kamena i živost njenih slika, i čaroliju, magiju, lepotu! Ona je zapravo kao Alisa u zemlji čuda koja uviđa čudesnost i znanje ovog sveta u neverovatnim slikama mašte.

"A ako umre pre nego što se probudi?" (Agora, 121 strana, 680 dinara) je deseti roman poznatog novosadskog pisca Đorđa Pisareva, koji je u prethodne dve i po decenije, koliko piše, bio i ostao jedan od najeksperimentalnije raspoloženih srpskih pisaca. I ovog puta Pisarev pripoveda nelinearnu priču, protkanu metatekstualnim segmentima, tako da je čitav roman fini narativni amalgam u kojem se fantastično, setno i misaono mešaju sa znanjem o književnosti.

Odlazak na pijacu preobražava se u dinamičnu i duhovitu fantazmagoriju u kojoj ljudi i delovi Novog Sada nestaju i pojavljuju se, dok se u novom oneobičenom i distorzičnom svetu, otvaraju mogućnosti da se čini ono što u stvarnosti ne bi bilo moguće. Usred rasutog, nemerljivog vremena, Pisarevljev lirski junak, pripadnik generacije već izgubljene između svetova, otkriva da se nalazi u godini u kojoj godine nisu postojale i u prostoru koji tek treba otkriti. Iščezle ulice grada Novog Sada treba iznova imenovati, a knjige su ljudi koji u kineskom trgovačkom centru pokušavaju da (iznova) ucrtaju koordinate onoga što je već terra incognita: Magličasti kontinent Novi Sad. Ova potraga za obećanom zemljom - obećanim gradom, ustvari je traganje za (izgubljenim) identitetom. A san u gradu koji nestaje, pred čitaocem se otkriva kroz postmoderni realizam 21. veka sa elementima fantastike (od kiberpanka i virtualne realnosti do Univerzuma Matriks), istovremeno bivajući na tragu kamernih pastorala A. Žida, ali i intimne psihologizacije romanopisaca prve polovine 20. veka.

Izdavačko preduzeće Laguna u proteklih nekoliko dana je na tržište izbacilo tri naslova koja bi mogla biti interesantna ljubiteljima fantastičke književnosti, javlja sajt Art-Anima. To su : "Tigana" Gaja Gavrijela Keja, "Mrtva si, veštice!" Kim Harison i "Obećanje anđela" koju potpisuju Ferderik Lenoar i Violet Kabezo.

"Tigana", Gaj Gavrijel Kej (576 str, 990 dinara) Osam od devet provincija poluostrva Dlan palo je u ruke ratnika čarobnjaka Brandina od Igrata i Alberika od Barbadiora. Brandinov mlađi sin pao je u bici za Tiganu, u znak osvete, čarobnjak ophrvan gubitkom sina uništava svaki trag ove zemlje. U očajničkom pokušaju da ožive sećanje na državu čije postojanje je magijom izbrisano iz pamćenja ljudi i vrate slobodu porobljenom svetu, putujući muzičar Devin i grupica njegovih saboraca lutaju zemljom slomljenom jarmom osvajača. U međuvremenu, na Brandinovom dvoru, Dijanora, njegova omiljena ljubavnica i još jedna prikrivena Tiganjanka, bori se između želje za osvetom i ljubavi prema tiraninu. U veličanstveno realizovanom svetu, istovremeno senzualnom i brutalnom, ovaj majstorski jednodelni ep, originalna i složena vizija dobra i zla o strastvenom narodu koji pokušava da ostvari svoje snove ostavlja bez daha svojom vizijom i zauvek menja granice epske fantastike. "Ovim remek-delom Kej pokazuje zašto ga smatraju Tolkinovim naslednikom." Booklist

"Mrtva si, veštice!" Kim Harison (432 str, 740 dinara) Sva noćna stvorenja okupljaju se u Rupi, u Sinsinatiju, da se kriju, vrebaju, zabavljaju... i da se nahrane. Vampiri vladaju tamom u svetu punom nezamislivih opasnosti u kojem grabljivci jedu grabljivce. Zadatak Rejčel Morgan jeste da unese red u taj svet. Kao lovac na ucene, veštica s opasnim seksepilom i stavom naći će ih žive, mrtve... ili nemrtve. "Vratolomna avantura kroz opčinjavajuće i jezivo sagledavanje našeg sveta. Oduševiće vas" Šarlin Haris (autor bestselera "Klub mrtvih") "Neverovatno zabavan izlet u natprirodni svet. Odličan spoj britkog humora i živopisne mašte." Keli Armstrong

"Obećanje anđela", Ferderik Lenoar i Violet Kabezo (523 str, 890 dinara) Planina koju šibaju oluje, mesto gde su se negovali primitivni kultovi, koje su potom prvi hrišćani osveštali, Mon Sen Mišel još skriva svoje tajne. Početkom XI veka, graditelji katedrala podigli su veliku romaničku opatiju u slavu Arhanđela Mihajla, princa nebeske vojske i vođe duša na drugi svet. Hiljadu godina kasnije, mlada žena arheolog, posvećena srednjem veku, žrtva je zagonetke u kojoj se prošlost i sadašnjost spajaju na neobičan način. Neobjašnjivi zločini, opasne ljubavne veze, hiljadugodišnje tajne... Putovanje kroz vreme, strastan susret i potraga za večnošću, Žoanu neumoljivo dovode do granica sveta koji se ne napušta bez ožiljaka. Ovo je kriminalistički roman, metafizički triler koji će vas ostaviti bez daha, očaravajuće delo književnice Violet Kabezo i filozofa i pisca Frederika Lenoara.

Knjiga "Pepeljuga" iz kolekcije "Dizni klasici" nalazi se u prodaji na svim kioscima od danas po ceni od 349 din.

"Pepeljuga" je proglašena najpopularnijom bajkom svih vremena, gotovo 300 godina nakon što je napisana.
Ona govori o dobroj i hrabroj devojci koja nakon očeve smrti u svojoj kući postaje sluškinja maćehi i zlim polusestrama. Jednog dana iz dvorca stiže poziv na bal svim devojkama iz kraljevstva. Maćeha je zatrpava poslom kako Pepeljuga ne bi stigla na bal. U pomoć stiže dobra vila, koja je bundevu pretvorila u kočiju, miševe u konje, a pocepane dronjke u najlepšu haljinu, Međutim, Pepeljuga mora da bude oprezna jer čarolija prestaje tačno u ponoć...

Za autora "Pepljuge" smatra se književnik iz 17. veka Šarl Pero. Priča je adaptirana za televiziju, a Dizni je po njoj snimio animirani film 1950. godine. Pre par godina Dizni je snimio i nastavak - "Pepeljugu 2".

Reći "konačno" za jedno delo koje je objavljeno još davne 1988. godine je možda malo preterano, ali svi oni koji su još od najave novog projekta Boban Kneževića - "Fantastična biblioteka", iščekivali novo izdanje kultne knjige, konačno imaju priliku da je čitaju "sa papira" (postoji i u elektronskoj formi). Tim je, takođe "konačno", okonačno štampanje prvih osam knjiga ovog projekta, pa možemo da sa nestrpljenjem iščekujemo šta je to sledeće što će Knežević otrgnuti od zaborava - ideja "Fantastične biblioteke" da dela u njoj budu stalno dostupna čitalačkoj publici, tiraž je 2.000 primeraka za svako delo i biće doštampavan u zavisnosti koliko se budu brzo prodavale..

Dragan R. Filipović je svoj drugi roman "Zlatnu knjigu" objavio 1988. godine (u tadašnjoj ediciji Znak sagite u samo par stotina primeraka), a koji je građen po sličnom obrascu kao i njegova, godinu dana starija, "Oreska". "Zlatna knjiga je objedinila više vrsta fantastike, uz napomenu da je SF žanr tu bio prilično marginalizovan i ocenu da se Filipović tu "sasvim približio osobenom borhesovskom prosedeu".

Upravo je za "Zlatnu knjigu" Filipović dobio, zajedno sa Borislavom Pekićem ("Atlantida") nagradu "Lazar Komarčić" za najbolji domaći roman.

Roman "Metro 2033" Dimitrija Gluhovskog je pre nekoliko dana objavljen kod nas, a Večernje novosti su već objavile razgovor sa ovim mladim autorom. Tekst Baneta Đorđevića "Apokalipsa na ruski način" prenosimo u celosti.

Godina je 2033. Čovečanstvo je gotovo u potpunosti uništeno. Moskva je pretvorena u avetinjski grad - kontaminiran radijacijom i nastanjen čudovištima. Malobrojni preživeli ljudi kriju se u moskovskom metrou - najvećem protivatomskom skloništu na zemlji. Njegove stanice pretvorene su u gradove- države, a u tunelima caruje tama i obitava užas.

Naviknuti na američka i britanska remek-dela horora i naučne fantastike, zaboravili smo da se i Rusi majstorski snalaze na ovom polju. Tridesetogodišnji pisac Dmitrij Gluhovski napisao je vrhunski roman koji se zove "Metro 2033" (kod nas objavio Grafički atelje "Dereta", u prevodu Snežane Kondić), svojevrsnu antiutopiju za 21. vek, koji je "zapalio" rusku publiku, a požar se širi do Holivuda. Gluhovski je poglavlja romana najpre objavljivao na Internetu, a zatim je sve stavio u korice i dostigao i za Rusiju fantastičan tiraž od 500.000 primeraka.

U ekskluzivnom intervjuu za "Večernje novosti", Gluhovski kaže da je fantastika bezuslovno jedan od žanrova koji su u ekspanziji u današnjoj Rusiji.

- Čini mi se da je to logično: što je život teži, veća je potreba da se pobegne iz sopstvenog sveta, kako bi se čovek udaljio i sakrio u izmišljenoj realnosti. U doba ekonomske krize, razumljivo je da je želja da se pobegne i zaroni u fantastične svetove jača nego inače. Mi imamo jaku tradiciju fantastike u književnosti. U Rusiji je, naročito u SSSR-u, fantastika uvek bila nešto više od same teme: alegorija, dvosmislena priča sa skrivenim smislom - priča Gluhovski.

Koji su vaši omiljeni pisci ovog žanra i da li vas porede sa Orvelom?

- Među sovjetskim i ruskim fantastima, volim, naravno, Strugacke - ali to nije ništa neobično, njih svi vole. Pre svega zato što je njima pošlo za rukom da naprave iskorak iz žanrovskih okvira i da postanu deo "velike književnosti". Ja, u suštini, ne bih voleo da me smatraju fantastom - uz tu kvalifikaciju nužno ide i bezuslovna neozbiljnost. Fantastika kao žanr jednostavno daje veću slobodu, u njemu nema potrebe za činjeničnim dokazivanjem sopstvenih fantazija ili razmišljanja na naučnoj osnovi. Da li me porede sa Orvelom? Zaista ne znam. Ali "Metro 2033" sasvim sigurno nije običan SF roman, surov i besmislen, to je višeslojna knjiga, dvosmislena, možda i trosmislena. Treba je doživeti kao antiutopiju - ali ona je svakako još ponešto.

Zašto ste izabrali moskovski metro za mesto radnje?

- Sve govori u prilog tome da je metro trebalo da bude i mesto dešavanja radnje i glavni junak ovog romana. Moskovski metro svakodnevno koriste milioni ljudi. To je najveće sovjetsko svetsko čudo, najveličanstvenija građevina veka, spomenik svim epohama naše države za poslednjih 70 godina. I pri tom, metro je najveće protivatomsko sklonište na zemlji. I ako sutra dođe do rata, on će svakako biti ta Nojeva barka u kojoj će Moskovljani da prežive apokalipsu. Tu su i lični razlozi: ja sam u moskovskom metrou od svoje desete godine. Svakodnevno sam se vozio po sat vremena u jednom pravcu - do kraja školovanja. I glavni junak knjige ponavlja moju svakodnevnu maršrutu - od stanice VDNH gde žive moji roditelji, do Arbatske, gde se nalazi moja škola.

Koliko je novi dašak Hladnog rata, koji smo svi mogli da osetimo poslednjih godina, uticao na nastanak ove knjige?

- Dok sam išao u vrtić TV program je bio prepun komentara na Reganove "Zvezdane ratove" i program Strategic Defense Initiative u naoružanju satelita nuklearnim raketama. Da li je to mogao biti uzrok traume iz detinjstva? Naravno da je mogao (smeh). Ali danas, nakon raspada SSSR-a, posle formalnog završetka Hladnog rata, opasnost od nuklearnog rata - koliko god to bilo paradoksalno - nije manja nego u vreme Brežnjeva. Novosti o isprobavanju novih strateških raketa kod nas u Rusiji pune vesti gotovo svake nedelje. A za sve to vreme (nešto malo manje od kada je došao Obama, ali zato neuporedivo više u vreme Buša) razmatrani su planovi SAD o razmeštanju protivraketnog štita na samoj granici sa Rusijom. Šta je to, ako nije nova trka u naoružanju? A ni odnosi Rusije i Zapada nisu nimalo bolji, barem sudeći po tonu političara, nego što su bili u vreme SSSR i Gorbačova. Zahvaljujem vladama Rusije, SAD i Velike Britanije! One su moju knjigu učinile aktuelnom.

Zbog čega je apokalipsa ponovo postala aktuelna tema, a antiutopija popularan kniževni žanr? Da li imamo razloga za strah?

- Mislim da je na ovoj granici vekova, a samim tim i na granici milenijuma, ljudska sumnjičavost izraženija nego ikada. Uporedo sa kalendarskim vraćanjem na nule, ljudi očekuju i resetovanje istorije. Tako je bilo i početkom dvadesetog veka, uoči drugog milenijuma. U vazduhu se može osetiti neka napetost, kojoj je ekonomska kriza samo dodatno dolivanje ulja na vatru. Da li će to biti pad meteorita, ili pucanje Zemljine kore, ili pak nuklearni rat - svako može da izabere scenario po sopstvenom ukusu, i u bioskopu ili na DVD-u pogleda kako će sve to izgledati. Da li se plašim apokalipse? Mislim da ne. Mislim da će svako od nas, i ja i vi i naši čitaoci, moći da skonča u sopstvenoj režiji (šalim se - prirodnom smrću) pre nego što se sa našom planetom dogodi bilo šta loše.

Šta bi bila filozofska poruka vašeg romana?

- Znate, "Metro 2033" je i roman o formiranju ličnosti tinejdžera koji pokušava da shvati u šta vredi verovati u svetu. On govori i o tome kako se mladi ljudi upinju da prepoznaju i ne propuste svoju šansu da postanu neko, da shvate u čemu je njihova posebnost i da to iskoriste, ali i o tome koliko je ta šansa u stanju da nas otuđi, kada se izjalovi, a mi svakako ne postanemo neko, nego polako zakržljavamo. Knjiga govori i o tome kako mi svesno neprijateljski dočekujemo na nož sve što je drugačije od nas, najpre udaramo, a onda postavljamo pitanja i kako nas je ta naša čudesna osobina već nekoliko puta do sada dovela na rub propasti. Ali ovaj roman govori i o tome koliko bi trebalo da poštujemo svoj sadašnji život - koji glavni junak otkriva i upoređuje.

Vi ste pre svega novinar. Kakav je uticaj novinara na pisca Gluhovskog?

- Najverovatnije nikakav. Moj poziv međunarodnog novinara na TV kanalu Euronenjs na Deutsche Njelle, na ruskoj televiziji Russia Today više mi je bio od pomoći da dobro ovladam terminima svetske politike tog sveta koji sam osmislio još kao klinac. Inače, u meni kao horoskopskom Blizancu prebivaju dve ličnosti, koje su odgovorne svaka za sebe i ne mešaju se jedna drugoj u posao. Kao što moje životno iskustvo i rad u žanrovima fantastike nemaju mnogo zajedničkog - ja ipak nisam Hemingvej. Nažalost.

Ovaj roman je rođen na Internetu. Da li je to budućnost književnosti, ili će klasične štampane knjige ipak opstati?

- Klasične štampane knjige sasvim sigurno neće nestati u narednih pedeset godina, mada će ih elektronska literatura postepeno potiskivati. Za razliku od muzike i filma kojima nosač zvuka nije naročito važan - potpuno je nebitno da li gledate film sa kasete ili diska. Ali kasete svakako ne držimo u ruci, ne okrećemo ih i ne prevrćemo kako bismo videli sliku! Sa knjigama je sve drugačije. Knjiga je fetiš, knjiga je predmet, nju je lepo držati u rukama, ne treba vam nikakva elektronska instalacija da biste je koristili, može da bude divan poklon, a svakako je atribut kulturnog, obrazovanog čoveka. A Internet je sa druge strane najbrže i najfunkcionalnije sredstvo da se autor koji počinje i koji je potpuno nepoznat adekvatno predstavi. Za sve moje romane "Metro 2033", "Metro 2034" i "Sumraci" napravljeni su posebni sajtovi. Potpuno besplatno su dostupni svakome ko želi da ih pročita.

Da li razmišljate o ekranizaciji "Metroa 2033"?

- Voleo bih da se to desi. I želeo bih da to ne bude Rusija, nego SAD. Savremeni ruski film, izuzimajući Timura Bekmambetova, koji je više holivudski nego ruski reditelj, ne može se porediti sa uspešnim holivudskim filmskim hitovima naučne fantastike. A ja bih, razumljivo, želeo da film bude uspešan i da ima svetsku gledanost. Činim sve što je u mojoj moći da se to i desi, mada - kada su te stvari u pitanju - ponekad treba čekati godinama. Ali, ništa zato, ja sam strpljiv čovek.

Domaći ljubitelji fantastike koji su upoznati sa delom preminulog člana "Lazara Komarčića" Ljubomira Damnjanovića, znaju i za njegov projekat "Kapetan Zoran" (roman "Povratak kapetana Zorana" je objavljian u Emitorima od broja 372 pa do 379), koji će ugledati svetlost dana i u formi stripa.

Reč je o jednom od poslednjih dela koje je Damnjanović napisao, rađen u formi futurističkih romana iz dvadesetih godina prošlog veka. Glavni lik je heroj poput Doka Sevidža, Mandraka, Fantoma ili drugih. On ima svoju vernu ljubu i svoje tajno sklonište u pećini ispod Avale i budi se u naše vreme da nas spase od nadolazeće opasnosti sa zapada...

Strip se sada priprema za domaći strip časopis "Dinamit". Kako se najavljuje na domaćim blogovima i forumima uskoro se očekuju i prve table. Scenarista je Zoran Stefanović.

Politika je objavila razgovor sa piscem Slobodanom Vladušićem, kojeg je vodila novinarka Marina Vulićević. Tekst "Pogled na Evropu sa margine" prenosimo u celosti:

Prvi roman našeg poznatog književnog kritičara i univerzitetskog profesora Slobodana Vladušića "Forward", u izdanju beogradskih Stubova kulture, još u formi sinopsisa dobio je stipendiju Fondacije "Borislav Pekić". Pod motom "đavo je uvek u detaljima", i pod okriljem žanra krimi-komedije, Vladušić radnju smešta u Rumuniju i razvija je kroz mnoštvo tragikomičnih pojedinosti. Haos istrage ubistva novinara Maka Marina dešava se, prevashodno, kroz medije, viđen okom kamere, a radnja se kreće od humora i burleske do tragičnih obrta viđenih u našoj realnosti.

Poznavaoci kažu da je roman "Forward" jedan od ozbiljnih kandidata za NIN-ovu nagradu. Slobodan Vladušić (1973) do sada je objavio tri knjige eseja, studija i kritika iz srpske i svetske književnosti: "Degustacija smrti", "Na promaji" i "Portret hermeneutičara u tranziciji".

Najuočljivija osobenost Vašeg novog romana jeste to što je glavna uloga data kameri. Da li poverenje ukazujete njenoj "višoj inteligenciji" i svevidećem oku, ili ste nepoverljivi prema onom humanom u čoveku, koje treba da istraži istinu?

Darujući kameri ulogu jednog od pripovedača "Forwarda" pokušao sam da oneobičim i dehumanizujem priču. Razume se, nisam to učinio tek iz razloga puke literarne igre, već zato što sam na taj način hteo da uvedem čitaoca u jedno posthumanističko, odnosno antihumanističko doba u kome čovek više neće biti mera svemu, već sirovina za sve ostalo. Mi danas stojimo na pragu tog doba, i ja sam samo neke već prisutne realne tendencije zumirao u svom romanu kako bih ih istakao. A gde se nešto zumira, tu više ljudsko oko nije dovoljno.

Kroz krimi-komediju Vi ste, u stvari, i dalje ozbiljan kritičar: ubistvo rumunskog novinara Maka Marina rešava se u rijaliti šou-programu koji se ironično zove "Pravda mora pobediti". Da li je slučajno ubijen novinar, da li pravda pobeđuje?

Mislim da je novinar ubijen iz tehničkih razloga: priča je odnekuda morala da krene. Ipak, oko profesije Maka Marina zaista se mogu isplesti neke simboličke veze kojih, dok sam pisao knjigu, nisam bio svestan, i to je dobro jer roman valjda time potvrđuje da je živ. Bilo bi užasno da on izgovara samo rečenice koje je naučio od mene. Što se tiče pravde, ne čini li Vam se da se ta reč u Srbiji danas prilično retko čuje? To je loše znamenje. Pravda počiva na ravnoteži, bolje reći na uravnoteženosti, pa nije slučajno što je njen simbol vaga. A Srbija danas, na žalost, nije uravnoteženo društvo. Slaba nam je uteha što je i svet izgubio ravnotežu. Jadan je to alibi. Tako sada imamo i studente prava koji se hvale da pravo nema veze sa pravdom, i novinarski pomladak koji se hvali svojom titulom profesionalnih neznalica i pisce koji se busaju svojom ideološkom uniformnošću i jednoumljem. Zamislite njihov svet: to je "Forward".

Da, ali "Forward" je i svet sa mnogo potencijalnih ubica, jeftinom televizijskom zabavom, plavušama naduvanih usta, agencijama koje priređuju terorističke igre, nasiljem, primitivizmom. Međutim, nije ubica Vaš glavni junak već smrt, strah od smrti i ništavila?

Filozofija nam je pokazala da svest o smrti ne mora da izazove samo jezu već i jedno posebno treperenje života koji, tek u društvu te svesti, postaje, da tako kažem, životan. Međutim, moderna vremena sakrivaju smrt od čoveka, pa kada se ona pojavi onda nam izgleda kao siledžija koji je došao da nam nešto otme, a ne kao sufler koji je sve vreme naše životne predstave tu, sa nama. Mislim da večni život ne bi bio ništa manje ništavilo, a u svakom slučaju, neće ni biti dostupan svakom pojedincu.

Zašto u priči prelazite granice Srbije i odlazite u Rumuniju?

Srpska književnost nije provincijalna književnost. Ona je putovala i pre, i nema razloga da ne putuje i sada. Otuda i priča u romanu "Forward" može da počne u Temišvaru, dakle u Rumuniji, zato što tamo počinje i "Druga knjiga Seoba". Razume se, nije mi bio cilj da time pokažem da volim Crnjanskog, odnosno da sam ga čitao. Postoje dublje veze: jedan moj čitalac mi je, recimo, sugerisao da je reč "forward" modernizovani prevod reči "seoba". Na tome sam mu zahvalan, tim pre što meni tako nešto nije ni palo na pamet. Dakle, za mene ne važi pravilo da kada kažem Rumunija mislim na Srbiju. Žao mi je što ću na taj način razočarati one koji bi sve da čitaju isključivo kao političku alegoriju, ali mislim da se ipak književnost ne može svesti na meru njihove, moram to da primetim, prilično nejake inteligencije. Rumunija je, dakle, jedna fikcija koja se hrani simboličkim potencijalom realne Rumunije. Kako je tamo, ne znam, nikada tamo nisam bio. Rumunija u mom romanu i Rumunija na geografskoj karti nisu otuda iste zemlje. U suštini, "Forward" se mogao događati, i događa se, u svakoj evropskoj zemlji, u većoj ili manjoj meri. Zato, osim nekih naših pisaca i pesnika, ovim romanom hode i duhovi Dantea i Rablea. Dakle, "Forward" je pogled na Evropu sa njene margine, a poznato je da se sa margine sve bolje vidi nego iz centra.

Ipak, usred tog mnoštva besmislenosti i praznine, ispraznih istraga, provejava nostalgija, neotkrivena klavirska kompozicija Dina Lipatija, kao najdalja tačka do koje je stigao ljudski duh. Na kojoj tački razvoja jeste sada ljudski duh?

Ne znam odgovor na vaše pitanje. Nisam siguran da ga iko zna. Ono što je, čini mi se, jedino izvesno jeste da godine i decenije koje dolaze neće biti ni nalik onima u kojima živimo ili onima u kojima smo živeli. To znači da neke od stvari na koje smo sada navikli, pa ih smatramo prirodnim, neće više postojati. Svet će, verovatno, biti suroviji ali oni koji dolaze neće znati za naše današnje značenje reči "surovost". Gledajući u budućnost, možemo se i mi pitati, kao jedan naš pesnik vizantijske provenijencije: "No, ko će da nas razume?". "Forward" ne može da odgovori na to pitanje ali će, nadam se, nekoga od onih koji dolaze zainteresovati to da nas razume.